Ono, fakat, gotovo u svaku od tih kolumni ubacio bih poneku sprdačinu s napomenom da malo zajebancije nikad nije naodmet. I zato će naša današnja kolumna obrnuti ćurak naopako i biti posvećena neozbiljnim ljudima, stvarima i pojavama s naravoučenijem da malo ozbiljnosti ne bi bilo naodmet.
Odavno nije bilo zajebantske trač-rubrike „Gde su, šta rada, šta sanjaju, šta im se događa“. Gde je, recimo - i šta radi - prof. Milo Lompar? Eh, gde je. Nakon što je kao grom iz vedra neba odjeknula vest da ne samo što se nije našao na poziciji br. 1 Studentske liste nego da ga na toj listi uopšte nema, Lompara dva-tri dana nigde nije bilo - valjda se bio povukao u tihovanje da oliže rane povređene sujete - a onda je integralista krenuo u integralnu kontraofanzivu sa „obrnutim predznakom“.
Kako sam čuo iz obično dobro obaveštenih izvora, srpski Integralista - koji je do juče kovao protestnu studentariju u zvezde, koji je na višemesečnim turnejama po televizorima telalio da će se - iako nema „ličnih ambicija“ odazvati „ako ga pozovu“ - posle uprda u čabar se presaldumio i na nekom televizoru sav indisponiran izjavio da protestnu studentariju više neće podržavati - niti će za njih glasati - jer da je s liste isključen („vetiran“) pod uticajem Bojana Pajtića.
Ako mislite da, osim Pajtića, i vekovni karadušmani Nemci nisu umešali prste u teoriju zavere za brisanja Lompra - umal’, grešna mi duša, ne napisah dupeta - sa studentske liste, pogrešno mislite. Lompar tvrdi da jesu.
Na pitanje otkuda Pajtić „na“ studentskoj listi, „u“ njoj i „oko“ nje, odgovor će dati istorijska distanca. Pajtić nije naša tema. Naša tema je psihologija uvređenog seoskog mladoženje - ili bi možda primerenije bilo reči „mlade muškog pola“ - tako karakteristična za duboke cincarsko-kalburske čaršijanere, sva ta divna stvorenja kojima je legion ime, koja se nesebično stavljaju u službu naroda, ali isključivo ako narod igra kako njihovi bubnjevi (plemenski tam-tamovi) kažu.
Iz te palanačke psihologije - koja se somatski očituje opstipacijama dugog trajanja - rađa se palanačka politika ostvarivanja ličnih (cezarističkih) ambicija i interesa preko grbače našeg naroda - koji je zbog ambicizonih diletanata, poput mnogo spretnijeg i u neuspesima mnogo uspešnijeg Ćosića i neuspešnog wanna be Ćosića, Lompara - tokom cele istorije najebavao kao žuti mrav i koji će, kako stvari stoje i kuda bi da krenu, nastaviti da najebava.
Ti, po pravilu, „vanstranački intelektualci“ (obavezno „bez ličnih ambicija“) našem narodu ne „nude“ nikakvu politiku, čak ni neku lošu, nego propovedaju jednu lažnu religiju, mešavinu animizma, istoricizma i svetosavlja. Budući da se naš narod (svih boja) radosno i plebiscitarno „prima“ na takve nepolitičke priče ko mlad majmun, odgovornost za srljanja iz sranja u sranje pada na narod, a ne na dilere narodnog nacionalističkog opijuma, poput Ćosića, Koštunice i (najneuspešnijeg) Lompara.
Opet prekardaših, ponelo me, nastavak u sutrašnjem broju.